Ogromna većina problema ne rešava se u bolnicama, već u 70% slučajeva procesom samolečenja. Mi i nemamo podatke koliko narod strada zbog nepravilne upotrebe lekova. Hrana je lek – a lek je hrana. Bez obzira ko je otac bolesti – hrana je majka bolesti. Čovek je sam sebi najbolji lekar. Lekar leči – a priroda izleči.

Lek je sve što pomaže, ali, on se nalazi tek na šestom ili sedmom mestu po hronologiji primene. Sve ostale lekove čovek bi sam morao da koristi u procesu lečenja. Najvažniji lekovi su pravilna ishrana, kretanje, spavanje, disanje, misli i ocećanja. Većinom stvari, čovek može da upravlja, naravno, ako je svestan toga, ako je bar malo obavešten, ako je tome podučen i ako samtra da je to važno.  Ako koristimo tih šest lekova koji su nam na raspolaganju, bićemo u poziciji da iskoristimo naš genetski potencijal i da doživimo jednu zdravu i duboku starost koja nam je genetski data. Ovako objašnjava princip samolečenja mr. Verolju Bata Marković, asistent na Farmaceutskom odseku Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, ali naglašava da je princip samolečenja i mnogo širi.

Proces samolečenja je niz procena, odluka i postupaka kojima čovek sam zbrinjava i rešava svoje zdravstvene probleme. Taj proces je prisutan u 70% slučejeva rešavanja zdravstvenih problema. Iako mislimo da se ogromna većina problema rešava u bolnicama, to nije tačno, jer 70% problema čovek  rešava sam, procesom samolečenja. Znamo i za proces uzajmnog lečenja. Neko ko ima veće iskustvo u lečenju nečega, savetuje drugoga koji ima manje iskustva i pomaže mu da reši problem. To je uzajamno lečenje.  Uzajamno savetovanje, sećamo se vojničkih dana kada je postojala samopomoć, uzajamna pomoć. Potom se tek dolazi do nivoa profesionalne pomoći. Naravno, ima mnogo situacija kada je čovek objektivno zdravstveno ugrožen, kada je jedina direktna prava pomoć, pomoć specijalizovanih profesionih bolničkih ili vanbolničkih ustanova i specijalista. Ono na čemu se kod nas izuzetno malo radi jeste prevencija i edukacija ljudi da sami sebi pruže pomoć. Recimo, Amerikanci su organizovali oko 35 svojih najboljih institucija iz oblasti zdravstva, odnosno medicine i ishrane da bi napravili projekat u američkom zdravstvu, koji bi trebalo da uštedi milijarde dolara, time što će preko ishrane samanjiti smrtnost, broj bolničkih dana, smanjiti dužinu bolovanja, skratiti postoperativne oporavke. A to sve preko programa ishrane. To je jedna velika šansa da se koriste znanja o ishrani, prirodnim proizvodima, lekovitom bilju, kako bi se unapredilo zdravlje nacije.

- Nažalost, ovde se neverovatno malo na tome se radi. Zašto je to tako?

Razlosi su brojni. Počev od nedovoljnog kliničkog obrazovanja farmaceuta, do nedovoljnog fitoterapijskog obrazovanja lekara. Zamislimo situaciju da želiš da dobiješ savet, hoćeš da taj savet dobiješ od lekara specijaliste. Da bi to uradio moraš da ideš da predaš zdravstvenu knjižicu, da čekaš u redu sa bolesnicima par sati, da dođeš do lekara da bi dobio savet, a sam lekar bi bio začuđen što si došao da tražiš savet. Ako bi ste pokušali da okrenete telefon Doma zdravlja ili bilo koje zdravstvene ustanove i tražili određenog specijalistu kako bi ga nešto pitali, nećete ga dobiti. To znači da naše zdravstvo uopšte nije orijentisano prema ljudima. Nije moguće dobiti nezavisan, samostalan savet na racionalan način, koji podrazumeva da savet dobilete od svoje kuće i u trenutku kada je to potrebno.

- Koliko su naši građani informisani o lekovima koje dobijaju u apoteci ili ih kupuju?

Moje lično iskustvo govori da u svakodnevnom radu zdravstvenih radnika sa pacijentima nema prve karike, a to je procena pacijenta, odnosno kakva je njegova žeđ i potreba za informacijama, i kakav je komunikacijski model potreban za razgovor sa njim. Sa poljuprivrednikom se razgovara na jedan način, sa profesorom univerziteta na drugi. Potrebno je da koristimo više tih „jezika“ i da ih upotpunimo poreko jezika koji će razumeti.

Neosporan zaključak je da i sami pacijenti na pravi način ne shvataju potrebu za znanjem, koji i kada imaju, ne iskazuju na pravi način. Dok profesionlci znaju kakav lek pacijent dobija u svoje ruke. Jedna apoteka, kada bi htela, pola grada bi mogla da oturje. Veliki problem je davanje lekova bez recepta. To je po mene genocidno.

- Šta je našemu zdravstvu najneophodnije?

Ono što nedostaje našemu zdravstvu i pecijentima su informacije i edukacija. Lekova ima dovoljno, bez dileme. Ono što je takođe teška stvar, je nepopravljiva šteta koja je naneta srpskom narodu takvom nekontrolisanom kupovinom lekova. Svaki čovek hoće kraći put, prečicu. Mi i nemamo podatke koliko narod strada zbog nepravilne upotrebe lekova. Pre dve godine učestvovao sam na skupu na VMA o neželjenim efektima lekova. Kragujevac je, zahvaljujući farmakolozima koje ima, poslao najiveći broj prijava o neželjenim dejstvima lekova, više od Beograda. Pamtim podatke od pre jedno dvadeset i više godina, kada je u staroj Jugoslaviji bio jedinstven sistem za praćanje neželjenih dejstava lekova. Tada je Slovenija prijavljivala 100 neželjenih efekata, a Srbija koja je pet puta veća, prijavljivala je 20. To znači da je bila neažurna.

- Koliko su u Srbiji iskorišćeni alternativni modeli lečenja?

Trendovi apoteka su, da bude zastupljeno tri  četvertine prirodnih proizvoda, lekovitog bilja i kozmetike, a tek jedna četvertina su lekovi. Problem je u bilo kojoj apoteci, kada neko zatraži prirodni preparat, ni sam farmaceut ne zna šta da preporuči, pa se uzima ono što je video na reklamama ili u novinama, a farmaceut prodaje ono što donosi profit.

- Ima li primera da se u nekim zemljima paralelno se razvija oficijelna i prirodna farmacija?

Profesorka Anar je kreirala jedan lek koji je korišćen kao sredstvo za usporavanje starenja. Sadržao je druge aktivne principe, ali to dugo traje, čemu su neki profesori kritički pristupili. Kada su Rumuni ušli u Evropsku uniju jedan od uslova u oblasti farmakoterapije i njihovog asortimana lekova bio je da se iz prodaje povuče „Gerovital X3“ jer se ne uklapa u suštinu Evropske farmakologije i farmokoterapije. Oblast lekova je jedna zahtevna oblast, profiti su veliki. Poznato je da su britanske kompanije poslale lekove sa isteklim rokom, kao i da nam je humanitarna pomoć od farmaceutskih firmi u teškom periodu bila potpuno neprimetna ili sa kratkim rokom i u velikoj količine.

- Koliko je u Srbiji razvijano lečenje lekovitim biljem?

Prirodno smo zemlja prebogata lekovitim biljem. Ranije smo bili i bogatiji, kako je pričao profesor Tucakov, izvozili smo više kamelice.  Imamo sa čim ali ne zanmo kako! Sa druge strane sve je to komercijalno. Ima brojnih primera o potrebi za prirodnim lekovitim sredstvima. Ekološka savest u Srbiji raste i ljudi počinu da shvataju  da je potrebno hraniti se zdravo. Postoje neke antičke izreke koje će se održati dok je sveta i veka, da je hrana lek – a lek je hrana, da je bez obzira na to, ko je otac bolesti – hrana je majka bolseti, da je čovek sam sebi najbolji lekar, i da lekar leči – a priroda izleči. To su četiri stuba zdrave medicine. Interes kapitala apsolutno određuje i model medicine. Zato su u Japanu i skloni biljkama. Zna se da je farmaceutski marketing vrhunski trgovinski marketing. Homeopatija je rođena u Nemačkoj, ali je najrazvijenija u Indiji, dok se danas u Nemačkoj ne dozvoljava razvoj homeopatije, jer je previše jeftina.

Veroljub Bata Marković, asistent medicinskog fakulteta u Kragujevacu